Da li postoji jasna veza između dobrog zdravlja i lepe kože?
Složićete se da je normalna, lepo hidrirana koža sa dobrim tonusom san većine ljudi, a naročito žena.
A da li je to lako postići? I da i ne. Zavisi iz kog ugla posmatramo, razmišljamo i pre svega delamo po tom pitanju.
Zdrava koža je najčešće znak dobrog celokupnog zdravlja čoveka. Ali… ovo nije pravilo.
Nekada je koža, kod pojedinih ljudi koji boluju od nekih teških bolesti, i dalje lepa iako im je zdravlje ozbiljno narušeno. Dakle, izgled kože nije nužno pokazatelj dobrog zdravlja.
Međutim, skoro je uvek pravilo da kada je koža bolesna da je istovremeno narušena i celokupna ravnoteža organizma. Zato dermatolozi kod raznih bolesti kože ispitivanjem hormonalnog statusa i raznim drugim specijalističkim pretragama traže uzrok koji je doveo do bolesti i neželjenih manifestacija na koži. Zato je potrebno uvek obratiti pažnju na svaku neželjenu promenu na koži jer nam ona ukazuje na narušeni balans u našem organizmu.
Možda ste čuli da se u bolnicama striktno traži od pacijenta da ne sme koristiti nikakvu šminku na samoj hirurškoj operaciji jer se stanje pacijenta tokom operacije prati, između ostalog, i preko izgleda i boje kože i usana. Ja sam imala priliku da se i lično u to uverim, da su svi pacijenti uoči hirurške operacije dobijali takve instrukcije.
Verujem da ste i vi, kao i ja, mnogo puta razmišljali o tome šta je to što je čoveku nemoguće i zašto je nemoguće. I da li je stvarno nemoguće ili samo tako izgleda.
A opet s druge strane, logično se postavlja pitanje kako je nekim drugim ljudima moguće da ostvare ono što na prvi pogled deluje potpuno nemoguće.
I sada, možda ovo deluje kao neka jezička zavrzlama ali se često dešava da čujemo kako je neko uspeo da pobedi najtežu bolest u terminalnoj (završnoj) fazi. S druge strane medicina, uprkos višedecenijskoj borbi i ogromnim finansijskim sredstvima koja se ulažu u istraživanja i dalje nema lek za rak.
Jedno je čitati o tim ljudima koji su uspeli u naizgled nemogućem, a potpuno je drugo iskustvo imati u svom najbližem okruženju blisku osobu koja je pobedila neizlečivu bolest i nastavila da živi normalno, kao da nikada nije ni bila bolesna.
Sigurna sam da i vi znate bar jednu takvu osobu. Ja imam primer osobe koja je uspela da pobedi agresivni melanom kože u terminalnom stadijumu. I jako sam srećna što sa tom dragom i jako bliskom osobom, evo već dvadeset godina, posle strašne dijagnoze i velike borbe za život, i dalje delim lepe zajedničke trenutke u životu.
Ali, vratimo se na trenutak ponovo koži koja je glavna tema ovog teksta.
Zašto tokom detoksikacije, na samom početku, najpre dolazi do pogoršanja izgleda kože?
Kada pričamo o zdravlju čoveka ne možemo posmatrati ni jedan deo tela posebno i izdvojeno iz celine. Zato je po pravilu pojava problematične kože sa aknama, ekcemima, rozaceom, psorijazom i ostalim oboljenjima znak da je narušeno celokupno zdravlje čoveka.
Jer sve ono loše što se nakupilo u telu, bilo unošenjem od spolja u vidu nezdrave hrane, pušenja, alkohola i drugih štetnih navika, bilo kao produkt metabolizma i raznih hormonskih disbalanasa u organizmu, a nije moglo biti eliminisano iz tela preko digestivnog sistema, bubrega i pluća počinje da se gomila u koži i potkožnom tkivu. I tada koža, kao naš najveći organ, preuzima ulogu u oslobađanju od nakupljenih toksina u telu. Tako nastaju akne i sve ostale neželjene promene na koži.
Svima nama je dobro poznat efekat detoksikacije. Verujem da ste imali u određenom periodu života sledeću situaciju: počnete zdravo da se hranite, pijete dosta vode, vežbate, jedete pretežno voće i povrće i počne proces detoksikacije i sve loše nakupljeno u organizmu krene da napušta telo. Tada se često dešavaju i burne reakcije na koži, pogotovo ako imamo višak kilograma i nakupljene masti u određenim delovima tela. Izbijaju akne ili se stanje već postojećih akni pogoršava.
A kakva je veza između detoksikacije i nakupljenih masti u telu?
Sigurno ste naišli na podatak da se većina toksina u telu skladišti u masnom tkivu. Zato, kada krene topljenje masnih naslaga oslobađaju se i ti toksini koji se putem krvi raznose po celom telu i kada dospeju do mozga dolazi do vrtoglavica i pogoršanja opšteg stanja organizma. Zato je preporuka da se detoksikacija kod gojaznih osoba radi postepeno, uz nadzor nutricioniste ili drugog stručnog lica.
Ako ste dovoljno istrajni u tom procesu detoksikacije, nakon određenog perioda, vaše telo počinje prirodno da se čisti i sve neželjene promene na vašoj koži se postepeno gube a koža poprima zdrav, sjajan i lep izgled.
Ovde je ključna reč upornost. Ova pozitivna promena će se desiti samo ako smo uporni i detoksikaciju uradimo na pravi način.
U svetu postoje privatne klinike naturopatije, zvanično odobrene alternativne medicine, koja je komplementarna sa klasičnom medicinom, u kojima se vrši proces detoksikacije i lečenje promenom načina ishrane, upotrebom biljnih čajeva i suplemenata i drugih prirodnih načina unapređenja zdravlja koji vode ka prirodnom isceljenju. Lečenje naturopatijom podrazumeva promene u ishrani, fitoterapiju, apiterapiju, detoksikaciju i holistički pristup lečenju.
Istraživanja nekoliko uglednih lekara-istraživača vezana za zdravlje koja vode ka istom zaključku
Nemački nobelovac Oto Hajnrih Varburg (1883. – 1970.) je prvi naučnik koji je povezao pojavu raka sa zakiseljenošću organizma i nedostatkom kiseonika u telu. Te dve pojave su usko povezane. Rak je posledica antifiziološkog načina života. Tumorske ćelije se svakodnevno stvaraju u organizmu ali je telo u stanju da te ćelije uništava i tako se održava stanje homeostaze ili ravnoteže u organizmu. Kiselo-bazna ravnoteža je od presudnog značaja za zdravlje i poželjno je unositi pretežno alkalotvorne namirnice (povrće, voće, orašaste plodove, od žitarica: proso…).
Mnogi autori su kasnije takođe pisali o kiselo-baznoj ravnoteži u organizmu.
Jedan od njih je i dr. Teodor Barudi, autor knjige prilično dramatičnog naslova „Alkalizujte se ili umrite“ u kojoj detaljno govori o bolestima koje nastaju zbog kiselosti tela i koje podstiču starenje. Naveo je koje namirnice stvaraju kiselost u telu a koje alkalizuju telo. Takođe, pisao je i o tome da i naša osećanja i misli mogu biti „kisele“ i da treba voditi računa i o tom aspektu života.
Primer namirnica koje stvaraju nepoželjnu kiselost tela su meso i ostali životinjski proizvodi, većina žitarica (osim prosa), šećer, alkoholna pića, kafa…
Primer namirnica koje stvaraju poželjnu alkalnost u organizmu su povrće, većina voća, orašasti plodovi, sirovi nepasterizovani med, a od žitarica proso i kinoa.
Poželjno je unositi 80 % alkalizujućih namirnica i 20 % kiselotvornih. Takođe, poželjno je unositi najmanje 60 % sveže, neobrađene hrane (povrća i voća) koja u sebi ima enzime koji su nam neophodni za varenje hrane i samo 40 % kuvane hrane. A kada se telo navikne na svežu hranu poželjno je razmeru povećati na 75 % sveže, neprerađene hrane i 25 % kuvane hrane.
Drugi naučnik dr. Nil Nidli je gastroenterolog koji je u svom radu sa pacijentima primetio da skoro svi njegovi pacijenti koji imaju probleme sa digestivnim traktom (što je njegova osnovna specijalnost) istovremeno imaju neki oblik depresije ili anksioznosti. Zbog toga se kasnije preusmerio na proučavanje psihijatrije i traženje uzročno posledičnih veza između te dve vrste bolesti.
Autor je knjiga „Izgubljena umetnost razmišljanja“, „Zakoni zdravlja i izlečenja“, „Ključ mentalne snage“. Držao je mnoga predavanja u Americi, Kanadi, Evropi i Rusiji na temu ishrane, načina života i zdravlja. 2017. godine je držao u Novom Sadu seriju predavanja na temu „Izgubljena umetnost razmišljanja“ .
Najbitnije stavke koje su u fokusu njegovog istraživanja i naučnog rada su sledeće:
- Jako je bitno spavati u periodu od 22 do 4 h i to u kontinuitetu, bez buđenja, i u potpunom mraku kako bi se stvarao melatonin koji je fontana mladosti i novi „prozak“.
- Putem hrane bitno je unositi aminokiselinu triptofan (koje ima u integralnim žitaricama i orašastim plodovima) iz koje će se, ako dovoljno boravimo na suncu, sintetisati serotonin, hormon sreće.
- Treba boraviti na suncu kako bi se sintetisao vitamin D i serotonin (hormon sreće).
- Mozak koristi skoro ekskluzivno samo ugljene hidrate kako bi funkcionisao optimalno.
- Prirodna biljna hrana koja se sastoji od integralnih žitarica, orašastih plodova, voća i povrća ima izbalansiran odnos ugljenih hidrata, proteina, esencijalnih masnoća. Prepuni su antioksidanata i triptofana, aminokiseline koju će mozak iskoristiti da proizvede serotonin.
- Ne bi trebalo da prođe ni jedan dan bez fizičke aktivnosti – 10 minuta vežbanja je mnogo bolje nego 10 minuta dužeg spavanja.
- Idealno bi bilo provesti 1 sat dnevno u kretanju, to će nas učiniti efikasnijim misliocem – mnogi ljudi negde na polovini dnevnog vežbanja dođu do rešenja za kojim su tragali.
- Alkohol, kafa i marihuana, čija je upotreba u mnogim zemljama legalizovana, utiču nepovoljno na čeoni režanj mozga u kome se nalaze centri rasuđivanja, razmišljanja, intelekta, duhovnosti i volje.
- Predugo korišćenje interneta, gledanje televizije, ekrana kompjutera i pametnih telefona nepovoljno deluju na čeoni režanj mozga. Naročito treba izbegavati gledanje ekrana nekoliko sati pre spavanja kako se ne bi narušio prirodan tok spavanja.
Četvrti naučnik dr. David Servan-Šrajber (1961. – 2011.) je doktor koji je zajedno sa još dvojicom svojih kolega radio naučno istraživanje vezano za funkcionisanje ljudskog mozga i sasvim slučajno ušao u eksperiment snimanja sopstvenog mozga funkcionalnom magnetnom rezonancom umesto studenta koji je u tom trenutku bio odsutan. Tada mu je utvrđen tumor na mozgu.
Imao je 31 godinu. Podvrgao se svim zvaničnim načinima lečenja raka, operaciji, hemoterapiji i uspeo da pobedi rak, ali… samo privremeno. Posle izvesnog vremena se rak vratio i opet je prošao kroz još jednu operaciju da bi na kraju shvatio da tu nešto nije u redu. Kod njega se, kako sam kaže, javio prirodan strah i pitanje da li je išta važno propustio.
Počeo je da se bavi prikupljanjem medicinske i statističke literature o prirodnim pristupima da se organizam ojača u borbi protiv raka. Akcenat je na zdravoj hrani, fizičkoj aktivnosti i kontroli stresa. Napisao je knjigu „Anti kancer novi način života“ koja je postala svetski bestseler. U svojoj knjizi je dosta pisao o atikanceroznoj hrani.
Međutim, najjači utisak u knjizi mi je ostavila priča o sukobu interesa između farmaceutske industrije, industrije hrane i nezavisnih zdravstvenih preporuka u pogledu ishrane.
Kako priča ne bi izgubila na autentičnosti prenosim je u celosti onako kako je sam autor – doktor David Servan-Šrajber napisao u svojoj knjizi:
Citiram:
„Sedamdest sedme pravio sam društvo ocu prilikom sastanka sa senatorom Džordžom Makgavernom u njegovoj kancelariji u Senatu u Vašingtonu. Sećam se da mi je kancelarija delovala veoma mala za senatora koji je demokratski kandidat za predsednika Sjedinjenih Država. Mekgavern je bio utučen i zabrinut. „Upravo sam počinio najveću grešku u karijeri“, rekao je.
Bio je pristao da predsedava kongresnim komitetom odgovornim za nacrt zdravstvenih preporuka u pogledu ishrane. Stručnjaci koji su ušli u komitet podneli su neposredne rezultate. Izvestili su da je procenat srčanih oboljenja naglo skočio posle Drugog svetskog rata, dok je u zemljama gde je ishrana bogatija povrćem nego proizvodima životinjskog porekla te bolesti takoreći ne postoje. Epidemiolozi su takođe primetili da je za vreme rata, kad su se meso i mlečni proizvodi delili na sledovanje, procenat srčanih oboljenja upadljivo opao.
S najboljim namerama, komitet je objavio izveštaj koji je delovao utemeljeno na zdravom razumu. U svojim „Dijetetskim ciljevima za Sjedinjene Države“ naivno se preporučuje „manji unos mesa i mlečnih proizvoda“.
Od te objave, Makgavern se našao zahvaćen političkom olujom koju nije mogao da savlada. Rasplamsao je bes čitave mesne i mlečne industrije Sjedinjenih Država, u čijim nepreglednim, pustim prerijama nije bilo mnogo više stanovnika nego što je bilo grla stoke. Tog dana u kancelariji, Makgavern je objasnio da ima pitanja u koja je bolje ne dirati.
Tri godine potom, novčana podrška moćne stočarske industrije prešla je njegovom političkom protivniku i on je okončao svoju senatorsku karijeru. Makgavernovo tužno držanje nagoveštavalo je da već zna šta ga čeka.
Stručnjaci svake fele, podmazani novcem te industrije, potvrdili su da bi bila žalosna greška da se osudi samo jedna vrsta hrane. „Zasićene masnoće“ koje je prethodni izveštaj inkriminisao ne postoje samo u mesu i mlečnim proizvodima, objasnili su učenim rečima, već i u ribi (što je tačno, no ima ih u mnogo manjim količinama!).
Stočarska industrija tako je uspela da izradi izmenu u preporukama i više se nije izričito preporučivalo smanjenje jedne određene vrste hrane. Tim postupkom je komisija dovela javnost u pometnju, koja je potrajala možda i decenijama. Nešto što je trebalo da bude jasna i jednostavna poruka pretvorilo se u nerazumljivu zbrku koja na kraju nije ni imala nikakvog uticaja. Kako to u svom članku u Njujork tajms magazinu naglašava Majkl Polan, profesor novinarstva na Berkliju, javnost je primila jedinu poruku koju industrija upućuje kad ne želi da se išta menja: „Stručnjaci nisu međusobno saglasni.“
Slično pacijentima, i doktori su u procepu između dve moćne industrije. S jedne strane je farmaceutska industrija sa svojom očiglednom logikom; ona radije nudi laka farmakološka rešenja nego da podstiče pacijente da uzmu zdravlje u svoje ruke. S druge strane je industrija hrane, koja ljubomorno štiti svoje interese tako što osujećuje širenje preterano izričitih preporuka u pogledu povezanosti hrane i bolesti. A zajednička im je žarka želja da se ništa ne menja.
Za one koji poput mene žele da se brane od raka, neprihvatljivo je da nastave sa ulogom pasivne žrtve tih ekonomskih sila. Nema drugog izbora do da se naoružamo svim raspoloživim obaveštenjima o tome šta bi nam moglo pomoći da kontrolišemo bolest a da ne naškodimo telu. Lepa vest je da već ima dovoljno podataka o antikanceroznom dejstvu hrane te svako može početi da to primenjuje i na sebe.“
Kraj citata.
U svojoj knjizi je doktor David Servan-Šrajber pisao i o tome da se ishrana takoreći i ne uči u medicinskim školama. U većini škola su načela ishrane rasuta po drugim disciplinama, kao što su biohemija i epidemiologija. Po njegovim rečima, sledeći pregled, uz tek mala preterivanja, pokazuje do kog su stepena njega naučili o ishrani na studijama medicine:
- Namirnice se sastoje od ugljenih hidrata, lipida, proteina, vitamina i minerala.
- Ljudi koji pate od gojaznosti moraju da unose manje kalorija.
- Dijabetičari moraju unositi manje šećera; ljudi s povišenim pritiskom moraju unositi manje soli; ljudi s kardiovaskularnim oboljenjima moraju unositi manje holesterola.
I sada, dok pišem ove redove iz sećanja mi iskrsavaju slike iz najranijeg detinjstva. Kao dete nikako nisam volela da jedem meso. Roditelji, zabrinuti za moje zdravlje, insistirali su da ipak moram da pojedem jedno parče mesa za ručak. Pošto sam imala strašnu odbojnost prema mesu, jer mi je bilo jako neukusno, našla sam kompromisno rešenje i pristajala da pojedem samo jedno pečeno pileće krilce. Sada, kada bolje razmislim krilce i nije neko meso već samo jedna začinjena, slana kožica puna masnoće.
Kasnije, tokom života sretala sam mnoge zabrinute roditelje koji su takođe insistirali da njihova deca, koja inače odbijaju da jedu meso, moraju zarad zdravlja da ga jedu, makar i pod pritiskom i insistiranjem na tome. Da li su moji roditelji, kao i roditelji ove druge dece, koja nisu htela da jedu meso, krivi što su ipak insistirali na tome da meso mora da se jede? Pa…ne, nisu krivi.
Mala deca intuitivno osećaju koja im hrana prija, a koja ne. Nijedno dete ne oseća odbojnost prema ukusnom, slatkom voću. Greška nastaje kada roditelji daju deci umesto voća indistrijske slatkiše prepune saharoze, šećera koji je napravio velike štete ljudskom zdravlju tokom dvadesetog veka, kada je postao široko zastupljen u industrijskoj proizvodnji hrane.
Iz ovog teksta koji je napisao doktor David Servan-Šrajber možemo da zaključimo ko sprečava da se čuje prava istina o štetnim namirnicama koje su široko zastupljene u ishrani savremenog čoveka. Takođe, možemo i jasno da zaključimo zašto sprečavaju da se ova istina čuje.
Ovaj hrabri doktor je snažnom željom za životom i promenom načina ishrane i života uspeo da, uprkos lošim prognozama koje mu nisu davale veliku šansu za preživljenje, produži život još dvadeset godina posle najteže dijagnoze. Ono što je od neprocenjivog značaja je to što je napisao ovu knjigu u kojoj je iskreno izneo sva svoja istraživanja o uticaju hrane i načina života na razvoj raka i dugotrajnu borbu sa teškom bolešću. Po njegovim rečima, posle četrnaest godina tokom kojih je krio od čega boluje uspeo je da to što je naučio sabere i pronese širom sveta, onima koji se plaše, koji su klonuli duhom, koji su izgubili nadu.
Njegova knjiga „Anti kancer novi način života“ je postala svetski bestseler i sigurno je promenila život mnogim ljudima.
Na naslovnoj strani knjige stoje dve bitne rečenice:
- Svi mi u svom telu nosimo ćelije raka.
- Ali rak se neće razviti kod svih nas.
Nažalost, 2011. godine je izgubio životnu bitku.
Ali, ostala je knjiga u koju je uložio mnogo energije i istraživanja tokom dvadeset godina duge borbe sa rakom.
I sada, dok pišem ovaj tekst, osećam veliko divljenje prema ovom čoveku koji je bio hrabar da se suoči sa svojom bolešću i da nakon dve operacije, koje zvanična zapadna medicina nudi kao jedino rešenje, uloži veliki deo života istražujući sve one oblasti života, poput ishrane, fizičke aktivnosti, kontrole stresa koje mogu pomoći u borbi protiv bolesti. A naročito mogu biti dobra preventiva da do bolesti uopšte i ne dođe.
Umesto zaključka
Postoje brojna svedočenja poznatih i manje poznatih ljudi da su u privatnim klinikama naturopatije, tokom lečenja teških bolesti i potpune promene načina života, ishrane i fizičke aktivnosti uz fitoterapijske efekte lekovitih biljaka i primenom apiterapijskih doza meda, polena i propolisa uspeli da izleče brojne bolesti, između ostalog i bolesti kože kao što su akne i ekcemi.
Kada se telo detoksikuje iznutra i sama koža postaje čista, sjajna, zdrava i lepa.
Uz hranu bogatu svežim povrćem, voćem, orašastim plodovima, dovoljno sveže vode, svakodnevnom fizičkom aktivnošću, redovnim spavanjem i boravkom u prirodi vraća se fizičko, psihičko i duhovno zdravlje.
Složićete se da su to sjajne vesti koje nam daju nadu da mnogo toga možemo i sami da uradimo, ako smo uporni i ako nešto jako želimo.
I na kraju, verujem da ste i sami svesni da ipak nije moguće problematičnu i bolesnu kožu izlečiti samo kozmetikom spolja, već je potrebno tražiti dublje uzroke ovih bolesti. Kozmetika može u ovim slučajevima služiti samo kao dodatna potpora lečenju ovih problematičnih stanja kože, ali nikako ne može biti jedino rešenje.
Verovatno se pitate zašto sve ovo nije mnogo jednostavnije. Verujte mi da se i ja stalno to isto pitam. Naročito posle svake pročitane knjige u kojoj eminentni autori, najčešće doktori medicine, počnu da stavljaju pod znak pitanja ono što zvanična medicina, i to zapadna (to treba potencirati) decenijama nije u stanju da razreši.
Uvek pobedu odnese neka industrija koja ima moć da stvari drži onako kako njihovim interesima odgovara. A u svemu tome čovek, kao jedinka, nema nikakav uticaj na kolektivno.
Ali svako za sebe može mnogo toga da učini ako poštuje rad ovih hrabrih lekara koji su rešili da javno istupe i kažu ono što misle i što su njihova dugotrajna istraživanja nedvosmisleno dokazala.
Iako je to često u suprotnosti sa onim što većina misli.
Iako ih je to nekada koštalo i karijere.
Izvori:
- dr. David Servan-Šrajber „Anti kancer novi način života“
- dr. Nil Nidli „Izgubljena umetnost razmišljanja“
- dr. Teodor Barudi „Alkalizujte se ili umrite“
